17 godina i nevidjeno zgodan

Feliks ima sedamnaest godina i veoma je zgodan. Arogantan je, siguran u sebe i devojke ga vole. Ali kada se posle letnjeg raspusta vratio kući, saznao je da se njegovo društvo upoznalo s misterioznim Setom. Feliks više nije u centru pažnje. Njegov život pretvara se u takmičenje i Feliks oseća kako sve izmiče kontroli. Ne čini ga samo to neraspoloženim. Ko je Seta? Zašto ne otkriva ništa o sebi? I šta on zaista traži? 


 

 

Odlomak: Nema nikakvog razloga da budemo tu. Ama baš nikakvog. Napolju je hladno i vlažno. Maglovito. Najviše trinaest stepeni. Drugim rečima, divno švedsko veče u junu. Takvo jedno veče da čoveku ne ide u glavu zašto se jun uopšte i računa u letnje mesece. Trebalo bi da budemo unutra, tamo gde je suvo i toplo. A ipak idemo tom stazom kroz šumu, stazom koja vodi dole, do jezera. Baš kao što smo radili i prethodnog dana. Hoćemo li opet doživeti jednako besmisleno veče?

- Da li neko može da mi objasni šta to radimo ovde?

- Felikse - reklaje Sus. - Pa idemo dole, do jezera.

Sus voli da odgovara na moja pitanja brzo. Sus voli sve što joj daje povod da mi se obrati.

Ali ja ne želim njene odgovore. Želim, jebote, da mi Aleksa odgovori. Ali Aleksa ništa ne govori. Samo hoda pored mene sa slušalicom mobilnog telefona u uvu. Iz slušalice dopire slabo udaranje basa.

- Pa valjda znam da ova staza vodi do jezera - kažem Sus. - Šta ti misliš, da sam totalno puko ili šta?

Istog trenutka odmahuje glavom i stiska usne. Navlači pramenove svoje duge plave kose na obe strane lica tako da je što više prekriju.

Lepo, bar nešto se nije promenilo: još mogu pouzdano da upravljam Susinim osećanjima. Fiugo i Dijana idu ispred nas i, kako se približavamo kraju staze, ubrzavaju.

Nestaju iz vidokruga, a onda čujemo kako Hugo dovikuje:

- Nije ovde!

- Jebi ga - kaže Aleksa.

- Ko to? - pitam ja.

- Videćeš - kaže ona.

Izašli smo iz šume i stali na travu koja se pruža prema jezeru. Nema nikog drugog osim Dijane i Huga.

- Ili možda nećeš - dodaje Aleksa. - Možda se nikad više neće pojaviti.

Vadi slušalicu iz uva, pa jasnije čujem zvuk; to je onaj naporni tehno, a očigledno je počela da ga sluša dok nisam bio tu. To jedva da zaslužuje da se nazove muzikom. Ne kapiram kako može. Ne kapiram kako neko uopšte može da sluša to sranje. Uvlačim ruku ispod Aleksine crvene kose, duge do ramena. Obožavam nijansu u koju se farba; zbog kose izgleda kao lik iz manga stripova. Ista crvena boja poput svetla na semaforu, ona koju ću i ja izabrati ako jednog dana u životu nabavim alfa romeo. Prstom mazim njen nežni vrat, tu, ispod kose.

Aleksa okreće lice prema meni. Upućuje mi brz osmeh. Ali pogled nije uperen u mene. Taj pogled analizira okolinu. Preko ruba šume, ivice plaže, stena. Traži nekoga ko očigledno nije tu.


PRETPLATITE SE
i čitajte odmah!

Već ste član?
Prijavite se ovdje»


Podijelite s prijateljima!

    Leave a Reply

    Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *