Esmeralda – I najzad ljubav

Aeksander Konstantinakos, milijarder i uticajni predsednik brodske kompanije koju je osnovao njegov deda, stajao je u elegantnom salonu svoje vile i netremice gledao u displej mobilnog telefona. Na slici su bili žena i dvojica malih dečaka, očigledno blizanaca.

Crnokosi, tamnooki, maslinastog tena, gledali su posmatrača pravo u oči, a između njih je stajala majka obgrlivši ih obojicu oko ramena. Sve troje nosili su odeću koja je Aleksander, koga je porodica odmilja zvala Sanderom, visok, tamnokos, upečatljivih crta lica, u kojima su generacije pobednika ostavile tragove, podigao je glavu slušajući optužbe svoje sestre.

- Dakle, Nikose, to moraju biti tvoji sinovi - optužila je mlađeg brata.

-Sličnost je očigledna, a studirao si u Mančesteru.

Sander nije morao da baci još jedan pogled na fotografiju koju je njegova sestra snimila na aerodromu da bi znao koliko je u pravu, bar što se sličnosti tiče. Likovi oba dečaka urezali su mu se u pamćenje.

- Slušaj, znao bih to - pobunio se Nikos i, okrenuvši se prema starijem bratu, očekivao je pomoć. - Sandere, oni nisu moji, mogu da se zakunem.

- Naravno da su tvoji - insistirala je Elena. - Dovoljno je pogledati ih. Sandere,Nikos ne govori istinu, ova deca imaju našu krv u venama.

Sander je pogledao svoju mlađu sestru i brata, koji su bili svađalački raspoloženi. Delile su ih samo dve godine, dok je Sander bio stariji od Elene pet godina, a od Nikosa sedam. Posle smrti njihovog dede bio je jedini odrastao član porodice i njima dvoma bio je zamena za oca. Zbog toga je često igrao ulogu mirovnog sudije u njihovim prepirkama.
Ali ovo nije bio slučaj za mirovnog sudiju.

Sander je još trenutak posmatrao fotografiju, a onda je rekao:

- Naša krv jeste, ali nije Nikosova. Rekao je istinu, ovo nisu njegova deca.

.....

U tom trenutku bio je preplavljen osećanjem koje se prije moglo uporediti ni sa čim njemu poznatim. Sander je bio čovek koji je verovao u zdrav razum i rasuđivanje, a ne u osećanja. Naročito ne u osećanja koja su se sada u njemu javila. Nešto ga je potreslo iz temelja, neki praiskonski instinkt da sinovi pripadaju ocu. Ovi dečaci bili su njegova krv i meso. Njihovo mesto nije bilo u Engleskoj, već uz njega. Samo uz njega mogli su da upoznaju svoje poreklo. Poslao bi ih u najbolje škole, na elitne univerzitete i preneo bi im ono što je zaista važno u životu. Ali tu je bilo pitanje koliko im je žena, koja ih je donela na svet, nanela štete.
Sander dosad nije znao za ovu decu, ali sada ništa nije moglo da ga spreči da ih dovede u Teopolis, mesto gde su pripadali.



Čitanje omogućeno članovima

REGISTRUJTE SE
i čitajte odmah!

Već ste član?
Prijavite se ovdje»

i-najzad-ljubav

Podijelite s prijateljima!

    3 Comments

    1. Miss 7. Marta 2013.
    2. brana brana1 8. Novembra 2014.

    Leave a Reply

    Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *