Iva Mili – Dvostruka osveta

Dok je ulazio, u svoj nekada omiljeni klub za džentlmene, Ričard Kliford je razmišljao kako je dobro odabrao da se prvo pojavi ovde. Ovako rano nikad nije bila gužva. Nije znao kako će biti dočekan u Londonu, i odgovaralo mu je da to sazna pred što manje svedoka. Nekoliko glava podiglo se sa novina dok je prolazio prema slobodnom separeu u uglu.

- Ričard Kliford! Sto mu gromova! - začuo je sa leve strane.

Stegao je vilicu pre nego što se vrlo polako okrenuo. Neko mu je mahao. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da prepozna srdačnost u tom uzviku.

- Momče, dođi ovamo, ima mesta. Baš mi je drago što te vidim! - lord Čizvik bio je njegov stari poznanik, kolega sa studija, lako nikada nisu bili baš bliski prijatelji, Kliford je bio svestan da mu je sada svaki ljubazni kontakt dobrodošao. Čizvik je oduvek bio druželjubiv. Pravo je proviđenje što je prvo naleteo na njega i što je ovaj bio raspoložen da tako rado obnovi poznanstvo.

- Čizvik... - naklonio se kratko, pozdravljajući ga.

Čarls Čizvik mu pokaza mesto prekoputa i Kliford sede.
- Kakvo iznenađenje! Kada si stigao?
- Danas - odgovorio je. Nekoliko glava se okrenulo u njihovom pravcu. Očigledno da je njegov dolazak privukao pažnju. Uzdahnuo je. To je ipak bilo neminovno, posle toliko odsustvovanja. Moglo bi da se tumači kao obična radoznalost, a ne žudnja za senzacijama i skandalima. - Odlično, ideš sa mnom večeras na bal kod Hejlijevih. Oni su mi dobri prijatelji, taman da te ponovo uvedemo u društvo. Kako si? Koliko si dugo bio u inostranstvu? Čini mi se više od dve godine?

- Dve i po. Malo sam putovao po Evropi, malo bio na svom imanju - odvratio je uzdržano.

Ali Čizvik se nije obazirao na ustezanje. On je bio kao bujica prijateljskih gestova kad neko privuče njegovu pažnju. A sada je bio veoma lepo raspoložen prema njemu. Što je još važnije, nije kod njega bilo radoznalog zapitkivanja, ni želje da sazna više o razlozima zašto je Kliford tada napustio Englesku. Nije bilo zadnjih namera u Čizvikovoj gostoljubivoj srdačnosti. Zato se činio kao savršen kompanjon za buduće izlaske.

- Već je bilo vreme da nam se vratiš - rekao je Čizvik, ne zapitkujući dalje.

Kliford nije morao ništa da odgovori, pošto se pojavio konobar. Kad je naručio, zavalio se u udobnu fotelju, posmatrajući. Čizvik je bio dve-tri godine stariji, mora da je već imao trideset. Još je bio zgodan i malo rumenih obraza, imao je izraz dobrodušnosti koji je razoružavao. To je za početak dovoljno, bar jedno prijateljsko lice u Londonu.

- Šta ima kod tebe? Jesi li se oženio? - upitao je Kliford da skrene temu sa sebe.
- Nisam još - nasmejao se ovaj značajno.
- Ali nameravaš uskoro - Kliford je prihvatio njegov opušteni ton. Čak je uspeo i da iskrivi lice u nešto što je moglo da liči na ljubazni osmeh.
- Eh, videćemo. Ti znaš mene, vrlo lako se oduševim. Ali bar nisam nagao po pitanju ženidbe.


PRETPLATITE SE
i čitajte odmah!

Već ste član?
Prijavite se ovdje»


dvostrukaosveta

Podijelite s prijateljima!

    Leave a Reply

    Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *