Mala nesmotrenost

Ja sam Alisa Izabela Kingstoni, ja sam jadna. Potpuno jadna. Ne onako kako sam obično jadna ponedeljkom ujutru, već jadna do srži, izbezumljenja, agresivnosti, nekontrolisano jadna. Ovakav osećaj jada primorava vas da mrko pogledate svoju sasvim lepo vaspitanu decu i da se okomite na svog muža baš onda kada on to ne zaslužuje. I što je najgore, nemam pojma zašto se osećam ovako. Stvarno nemam. Istina, kafa mi je ledenohladna, ali to nije jedini razlog što se nalazim u stanju potiskivane agresije idealno izmešane sa potpunim očajanjem. Sedim u bašti kafea odgovarajućeg imena Kovent garden jer se nalazi na glavnoj pjaci Kovent gardena - ako uopšte možete koristiti reč pjaca u Londonu, a da ne zvučite suviše pederski. Iako je proleće već počelo, smrzavam se. Podižem kragnu kaputa, pokušavam da se ugrejem i ušuškavam se još dublje u modernu, ali kao kamen tvrdu stolicu; sedište se samo još dublje zabija u moju zadnjicu. Slabašno žuto sunce, svetložućkasto kao blajhana plavuša, bez imalo topline obasjava nebo, koje je čudesno plavo kao oči Pola Njumena. Pretećim pogledom pratim neke prolaznike koji su svesni mog nemira, ali ne obraćaju pažnju na mene, pa me ovo osećanje ne napušta. Da li se ikada budite ovako neraspoloženi? Ja da. Sve češće. Časopis Mari Kler mi kaže da su u pitanju moje godine. Moja deca mi kažu da su u pitanju moje godine. Moj muž mi kaže da su u pitanju moje godine. Moja sestra mi kaže da se tako osećam jer sam smrknuta kokoška kakva sam uvek i bila, ali baš me briga šta ona priča!

Mešam kafu, zahvatam malo pene sa kapucina koja je, moram priznati, sasvim dobra bilo da je hladna bilo topla. Do sada mi se zadnjica potpuno ukočila, pa sam prekrstila noge i malo se promeškoljila uzalud pokušavajući da pronađem bar jedan deo pozadine koji nije odumro.

„Ne pomeraj se”, naređuje mi nečiji glas.

Okrećem se i najprgavijim glasom kažem: „Šta?”, kad tamo ispred štafelaja sedi mladić. Mršti se zbog predanosti kojom me slika.

„Crtam te.”

„Ne želim da me crtaš.” Rekoh li vam da sam razdražljiva? „Još malo pa sam završio.”

„Neću da ti platim.”

„Neću ni ja da mi platiš.”

„Zašto onda to radiš?”

Diže pogled i ozarenog lica, u jednom trenutku, pokazuje jadnom suncu šta mu je činiti. „Imaš predivnu kosu.”

„Nemam predivnu kosu.” Samo da se zna, imam kosu koja bi delovala preterano raskošno i na filmskoj zvezdi. I Nikol Kidman bi, bez problema, mogla da prođe sa ovakvom kosom. Za mene je samo obično mučenje.

Tokom celog školovanja, moja kosa je bila prava noćna mora. Izrazito je riđa i kovrdža se u užasne lokne pri samoj pomeni reči „vlaga”. Bila sam jedna od onih koji su plakali od sreće kada je Džon Frid izumeo Friz-iz, spravu za peglanje kose.

„Zabaci je malo.”

„Neću.”

Drsko se osmehuje i mlati onim komadom uglja za crtanje kao pravi profesionalac. Okrećem mu leđa i zurim po pijaci, nadam se da će otići i potražiti nekog ko je raspoloženiji za poziranje.


PRETPLATITE SE
i čitajte odmah!

Već ste član?
Prijavite se ovdje»


malanesmotrenost

Podijelite s prijateljima!

    Leave a Reply

    Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *