Na ivici večnosti

On je imao na umu veliko putovanje. Ona je već krenula na put bez povratka. Sasvim slučajno oba puta su vodila na isto mesto...

Pre pet meseci, Kamrin i Endru, svako sa svojim ličnim problemima, sreli su se u međugradskom autobusu. Zaljubili su se i dokazali da će, ako je ljudima suđeno da budu zajedno, sudbina naći način da ih spoji.
Sada, u dugo očekivanom nastavku romana Na ivici ponora, Kamrin i Endru se prepuštaju životu posvećenom muzici koju oboje vole, žive punim plućima, kako su sebi i obećali. Ipak, isprečila im se velika nesreća koja preti da ih zauvek rastavi. I dok Kamrin pokušava da potisne bol koju oseća, Endru donosi hrabru odluku: u želji da vrate svoj stari život, krenuće na još jedno putovanje, ovog puta širom sveta. Na njemu će naći mnogo uzbuđenja, strasti i izazove koje nisu mogli ni da naslute.


Odlomak:

Kada sam pre nekoliko meseci ležao u bolniĉkom krevetu, nisam mislio ni da ću danas biti živ, a još manje oĉekivao da ću ĉekati bebu i biti veren za anĊela s poganim jezikom. Ali, evo me. Evo nas, Kamrin i mene, kako krećemo u nove izazove... ali drugaĉije vrste. Stvari se nisu odvijale baš onako kako smo planirali, a zapravo retko tako i bude. I nijedno od nas ne bi promenilo ništa od onoga što se dogodilo, ĉak i da možemo. Obožavam ovu fotelju. To je bila omiljena fotelja mog oca i jedina stvar koju sam želeo od onoga što je ostavio za sobom. Naravno, nasledio sam i pozamašnu sumu love koja će neko vreme podmiriti Kamrin i mene, i naravno da sam dobio ševel, ali za ovu fotelju sam isto toliko sentimentalno vezan. Kamrin je mrzi, ali to neće da kaže, jer je od mog oca. Ne mogu da je krivim; fotelja je stara, smrdi i ima rupu na jastuku iz pušaĉkih dana mog oca. Obećao sam joj da ću dovesti nekoga da je bar oĉisti. I hoću. Ĉim ona reši da li ćemo ostati u Galvestonu ili ćemo se preseliti u Severnu Karolinu. Meni odgovara i jedno i drugo, ali mi nešto govori da se ona zbog mene suzdržava da kaže šta zaista želi. Ĉujem zatvaranje vode u kupatilu i nekoliko sekundi kasnije zvuk treska se pronosi kroz zid. Skaĉem iz fotelje i puštam da mi daljinski padne na pod dok jurim prema kupatilu. Ivica stoĉića za kafu bolno mi se zariva u cevanicu dok prolećem pored njega. Otvaram vrata kupatila.

„Šta se desilo?" Kamrin mi odmahuje glavom i saginje se da dohvati fen s poda pored WC šolje.

Pada mi kamen sa srca.

„Veći si paranoik od mene", smeje se.


PRETPLATITE SE
i čitajte odmah!

Već ste član?
Prijavite se ovdje»


naivicivecnost

 

Podijelite s prijateljima!

    Leave a Reply

    Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *