Obale sjevera

Karen je ćutala. Ona je bila visoka kao i majka, isto tako plava, sa svetloplavim očima, lepa, ali lice joj je pored lepote odavalo i snagu karaktera. Od oca je nasledila strpljenje. Na ove majčine red samo je malo pocrvenela i to je bilo sve. Srećom, začula se truba Peninih kola. Na brzinu se pozdravila sa majkom i izašla iz kuće. Kao što je i pretpostavila, na posao je stigla i pre vremena. Parking je bio više prazan nego pun. Dok je prolazila kroz hodnik koji je vodio do njene male kancelarije, brzo je pogledala kroz staklo u glavnu radnu prostoriju, gde su za kompjuterima obično sedeli meteorolozi, njihovi asistenti i studenti koji su dolazili na praksu. Srce joj je preskočilo jednom ili dvaput, ali uzalud! Razočarano je spustila pogled. Tamo je sada sedeo samo stari šef Masterton za koga je ponekad sumnjala da uopšte i odlazi svojoj kući, i jedna mlada studentkinja koja je ukočeno slušala njegova uputstva i jedva se usuđivala i da trepne. Sa uzdahom je ušla u svoju kancelariju. Volela je tu sobu. Tu se osećala opušteno i sigurno. Kada bi neko drugi ušao, bio bi iznenađen redom i perfekcijom koji su tu vladali. Ali, to je bila ona. Sva dokumenta i svi podaci bili su tu. Složeni tako da se najlakše mogu naći. Nije bilo nikakvih sitnica ni sladunjavih sličica, Sve je bilo belo, čisto i jednostavno. Uključila je kompjuter i udubila se u rad. Već je bila duboko zašla u šumu brojeva, kad se vrata otvoriše. Karen podiže pogled i prođoše je topli žmarci uzbuđenja. Nadala se da nije suviše pocrvenela. Uspela je da kaže potpuno mirno:
- Oh, Glene, tu si? Nisam te videla jutros.
- A ja sam se baš pitao zašto te nema na kafi. - Pa, očekuje se nevreme. Htela sam da sve podatke pripremim blagovremeno. - Da, naravno. Uvek korektna, uvek vredna - rekao je sa simpatijom, bez imalo podsmeha. Karen ga je gledala upitno. To Što je videla, već neko vreme bio je najlepši prizor za njene oči. Možda se druge devojke ne bi složile sa njom. Peni, na primer, nikako. Za nju muškarac ne bi bio muškarac ako ne bi izgledao kao okoreli neženja i plejboj. Međutim, Glen je bio visok, smeđokos, više nego ozbiljan mladić, čvrste i odlučne brade, sa najlepšim zelenim očima na svetu. Znala je da ponekad nosi naočare kada mnogo radi i zbog te kratkovidosti imao je nekako bezazlen i sanjalački pogled koji je obožavala. Ali, naravno, sva ta osećanja koja su se uzburkala u njoj ostala su isključivo njena tajna. Ne bi se nikad usudila da ih prizna ikome, a naročito ne njemu. On odgovori na njeno neizrečeno pitanje:
- Eh, da. Evo šta sam hteo da proverim. Jesi li sigurna da su podaci iz Fergusona tako različiti od jučerašnjih? Da nije neka greška? Suviše dobro ga je poznavala da bi znala da ovo nije sumnja u njen rad nego naučnička opsednutost istinom, a dovoljno je poznavala i sebe da ne uobrazi da je nepogrešiva.
- Ne, Glen, podaci su dobri. - Uf, taj ciklon se baš naglo probio. Pa, dobro, ako je tako, nema pomoći... - i začuđeno odmahujući glavom, on izađe. Njoj je trebalo nekoliko minuta da se vrati poslu. Ovaj mladić prvi je uneo neki zračak vedrine u njen tmurni život posle očeve smrti. Ali sa vedrinom uneo je i silne nemire i sumnje. Sanjarila je o tome da njih dvoje jedno drugom postanu nešto najvažnije. Da oseti njegov pogled pun divljenja, njegov zaštitnički zagrljaj i ukus njegovog poljupca. Kako bi se ostale kolege smejale kada bi saznale za ove lude snove! Nju su ovde smatrali za preozbiljnu za bilo kakav flert, mada su je voleli jer je bila pouzdan drug i kolega. U podne, kada su se svi skupili na zajedničkoj kafi, što je bio neki ritual koji je doktor Masterton voleo, on lično uzeo je reč i teško je prepuštao drugima. Tema je bila pravac oluje. Ubeđivao je svog prvog saradnika, Nikolsona, da greši i da nije dobro predvideo kretanje nevremena.


PRETPLATITE SE
i čitajte odmah!

Već ste član?
Prijavite se ovdje»


obale_severa

Podijelite s prijateljima!

    Leave a Reply

    Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *