Oluja strastii

Slejter Rokston proučavao je neobične sjajne slike na zidu kitnjaste pogrebne prostorije kad se pokrenula podzemna zamka. Neizbežno urušavanje najavljeno je zloslutnom tutnjavom i bolnim škripanjem prastare mašinerije duboko zakopane u kamenu. Prvo je pomislio da je proradio vulkan koji se nadvijao nad Grozničavim ostrvom. Ali jedan po jedan, otvarali su se ogromni delovi tavanice nad prolazom do ulaza u hram. Pljuštalo je kamenje. Glas Brajsa Torensa odjeknuo je sa udaljenog kraja hodnika pored ulaza.

„Slejteru, izlazi odatle! Požuri! Desiće se nešto užasno!”

Slejter je već krenuo. Nije gubio vreme na sakupljanje lampi, svojih skica i foto-aparata. Potrčao je ka vratima odaje, ali kad je pogledao u dugački i zavojiti kameni hodnik do ulaza, smesta je shvatio da je za beg prekasno.

Novi delovi tavanice propadali su mu pred očima. Bezbrojne tone krša sručile su se u prolaz. Kamenje se brzo gomilalo, ispunjavajući tunel. Znao je da bi ga, kad bi pokušao da pojuri ka izlazu, pljusak kamenja zdrobio. Bio je primoran da se okrene i povuče dublje u neistraženi lavirint podzemnih prostorija.

Pojurio je preko odaje, zgrabio fenjere i uputio se ka najbližem susednom prolazu. Hodnik je krivudao ka gustom nepoznatom mraku, ali u njemu nisu padale kamenice s plafona.

Pretrčao je kratku razdaljinu do hodnika i zaustavio se, svestan da će se, ako uđe dublje, ubrzo izgubiti. On i Brajs još nisu ni počeli da ucrtavaju splet podzemnih pećina u podnožju vulkana. Čučnuo je uza zid, hrabreći se. Bleštavo svetlo lampe osvetljavalo je jednu sablasnu sliku, prikaz stare razorne erupcije vulkana. Kamenje se obrušilo na otmeni grad od belog mermera. Slejter pomisli kako slika previše liči na ono što se upravo dešava.

Oblaci prašine lebdeli su kroz tunel. Košuljom je prekrio usta i nos. Nije mu preostalo ništa drugo osim da sačeka prestanak grmljavine. Strah mu je kuljao kroz vene poput kiseline. Svakog trenutka bi tavanica pećine u kojoj se krio mogla popustiti i zatrpati ga kršem. Barem bi sve bilo gotovo u trenu, pomislio je. Nije bio siguran želi li da razmišlja o bliskoj budućnosti ako preživi. Koliko god vremena da mu preostane, biće zarobljen u briljantno projektovanom lavirintu.

Oluja kamenja i šljunka kao da je trajala večno. Ali na kraju je odaje hrama obavila tišina. Prošla je još jedna večnost pre nego što se prašina konačno slegla.

Oprezno se podigao na noge. Stajao je mirno, osluškujući zaglušujuću tišinu, čekajući da mu se puls umiri. Posle nekog vremena otišao je da osmotri zasvođenu odaju u kojoj je stajao kad je kamena zamka ispustila svoj smrtonosni tovar. Sitno kamenje prekrilo je pod prostorije, ali činilo mu se da je samo odskočilo i otkotrljalo se u prostoriju s ogromne gomile koja je zatrpala ulazni hodnik.

Preživeo je, što znači da je sad živ zakopan.


PRETPLATITE SE
i čitajte odmah!

Već ste član?
Prijavite se ovdje»


Podijelite s prijateljima!

    Leave a Reply

    Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *