Sudbonosno ljetovanje

Pedesetosmogodišnji Eduardo Kanio žurio je prometnom ulicom sa aktovkom u jednoj i mobilnim telefonom u drugoj, dok je u mislima premotavao svoj prebukirani „tajming”. Bio je „drugi čovek” jedne velike madridske eksportne kompanije, i svaki njegov radni dan bio je potpuno ispunjen poslovima između kojih najčešće nije imao vremena ni za najkraći predak. Ali tog jutra, zbog toga što su ga iz banke u kojoj je imao sastanak zvali da pomere dogovor za pola sata, neočekivano je dobio malo „lufta” i, pošto je julski dan bio neobično prijatan i ne previše vreo, odlučio je da put od svoje kompanije do banke pređe pešice. To u banci ću završiti za sat vremena, sigurno i brže, a do podne ćemo možda već saznati i rezultate onog tendera na kome smo učestvovali, razmišljao je, idući ulicom. Kao i toliki drugi poslovni ljudi koji misle na posao i kad nisu za svojim radnim stolom, hodao je i motao sopstveni film, ne primećujući ni prolaznike ni na pešačkom semaforu primoralo da stane, u dokolici čekanja, počeo je da gleda unaokolo, i shvatio da se upravo preko puta, na uglu, nalazi restoran brze hrane u kome radi njegova nećaka Petra. Prva asocijacija koju bi uvek imao u vezi sa svojim nećakama, Petrom i nekoliko godina starijom Pijom, bila je griža savesti.

Devojke su bile ćerke njegove pokojne sestre i u kratkom razmaku od nekoliko godina ostale su bez oba roditelja. Eduardo je bio više nego dobro situiran, i to da finansijski pomogne svoje sestričine za njega nije predstavljalo nikakav problem. Činio je to, i činio bi još velikodušnije, da se njegova supruga Migela nije oštro protivila, i mrštila se na svaki evro koji bi Eduardo dao devojkama. Iz tog razloga, uvek je imao osećaj da za njih nije učinio dovoljno. Deset i deset... A u banci treba da budem u pola jedanaest.

Imam dovoljno vremena, Eduardo je pogledao na sat i zaključio da može da svrati u restoran i vidi se sa Petrom. To jest, ukoliko ona radi u prepodnevnoj smeni. Radila je, imao je sreće. Još pre nego što je ušao, kroz veliki zastakljeni izlog ugledao je poznatu, visoku figuru i lepo lice mlade devojke sa bujnom svetlosmeđom kosom vezanom u konjski rep, koji je provirivao ispod narandžastog kačketa. Petra je radila za kasom, levo od ulaza. Sa pogledom usmerenim u njenom pravcu i sa osmehom na licu Eduardo je ušao u restoran.


PRETPLATITE SE
i čitajte odmah!

Već ste član?
Prijavite se ovdje»


Podijelite s prijateljima!

    Leave a Reply

    Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *