Ujed pauka

Zovu me Pauk. Ja sam ubica koji uliva najviše straha na jugu – kad nisam zauzeta u Pork pitu, gdje pravim najbolji roštilj u Ašlendu. Kao kamena elementarka, mogu da čujem sve, od šaputanja šljunka pod nogama do vibracija visokih Apalačkih planina iznad sebe. Moja ledena magija takođe je zgodna da povremeno napravim nož.

***

Odlomak: 

- Zovem se Džin i ubijam ljude.

U normalnim okolnostima moje priznanje bi izazvalo iznenađene uzvike. Prebledela lica. Nervozno znojenje. Prigušene krike. Ljudi bi prevrnuli stolicu-
dve dok beže pre nego što im zarijem nož u srce ili leđa. Zjapeća rana je zjapeća rana. Nisam izbirljiva kad je reč o tome gde je nanosim.
- Zdravo, Džin - odgovorilo je četvoro ljudi potpuno tupo i monotono jednoglasno.

Ali ne ovde. Unutar zidova ašlendskog sanatorijuma moje priznanje, koliko god bilo istinito, nije izazvalo čak ni izvijenu obrvu, a kamoli zapanjenost i uplašeno strahopoštovanje. Ja sam relativno normalna u poređenju s nakazama prirode i magije koji ovde obitavaju. Kao Džekson, albino džin od dva metra i deset centimetara, koji mi sedi sleva, balavi gore od mastifa i grgolji kao tromesečna beba.

Dugačka nit providne, blistave pljuvačke pala je s njegovih prevelikih usana, ali Džekson je bio prezauzet gukanjem besmislica dok je gledao grubu belu radu istetoviranu na svojoj nadlanici da bi obratio pažnju. Ili da uradi nešto normalno i higijenski, recimo da obriše usta. Odmakla sam se od njega kako ne bih dotakla sluz što je kapala.

Odvratno. Ali Džekson je tipičan predstavnik žitelja sanatorijuma. Sanatorijum. Ta reč bi me uvek naterala da se osmehnem. Kakvo lepo ime za paklenu rupu.

Dovoljno je loše što sam tu gotovo nedelju dana. Ali ono što me je zaista izluđivalo bili su zvuci i što sam morala da slušam zgradu koja me okružuje.

Krici prokletih i poremećenih odavno su se upili u granitne zidove i podove sanatoriju, ma, kao što sva osećanja i postupci čine vremenom. Budući da sam kamena elementarka, osećam vibracije u kamenu i čujem neprestano, ludo ćeretanje čak i kroz itison i svoje bele pamučne čarape. Kad sam stigla ovamo, pokušala sam da posegnem za kamenom, da upotrebim svoju magiju kako bi mi pružio malo utehe. Ili bar da utiša krike kako bih noću makar malo odspavala. Ali nije vredelo. Kamen je previše popustio da bi slušao ili odgovorio na moju magiju. Baš kao sirote duše koje su tumarale po njemu.

Sad sam samo potiskivala proklete zvuke, kao i toliko toga. Žena na čelu kruga od plastičnih stolica se nagnula. Sedela je tačno naspram mene, te su njene svetle oči lako pronašle moje.

- Dobro, Džin, već si to rekla. Razgovarale smo o tome. Ti samo misliš da si ubica. Ali svakako nisi.


PRETPLATITE SE
i čitajte odmah!

Već ste član?
Prijavite se ovdje»


ujed-pauka

Podijelite s prijateljima!

    Leave a Reply

    Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *