Ukus poljupca nestašne Marlo

U sredu, Meri je gotovo pala sa stolice kada je Mark, poput Supermena, upao na vrata njenog studija. “Šta, kog đavola, nije u redu sa tobom?”

“Zdravo i tebi”, odgovorila je mirnim glasom koji je skrivao njeno unutrašnje podrhtavanje. Ustala je kako bi iz malene fioke s brušenim poludragim kamenjen iskopala nešto, ali su joj se prsti upetljali. Moraće da poradi na lošem svetlu u ovoj prostoriji, čim počne da zarađuje, što će se dogoditi u budućnosti, a možda i nikad.

“Zovem te i šaljem ti poruke tri puna dana!”

Zatvorila je fioku, uzdahnula i okrenula se ka njemu sa brižljivo nameštenim bezizražajnim izrazom lica.

“Pa, evo me. Šta hoćeš?”

“Da razgovaram sa tobom! Da vidim kako ti ide! Da... da”, zafrfljao je, uplevši jezikom. Koraknuo je ka njoj. “Meri, pobogu!” Zapenio je, nakrivio glavu. “Zašto se ne javljaš na telefon?”

Izgledao je uistinu povređeno. Ako on zaplače, gotova je. Samoodržanje ju je nateralo da se okrene od njega. Posegnuo je za njenom rukom, ponovo je okrenuvši ka sebi.

“Odgovori mi, molim te.”ukuspoljupcamarlo

Pitanje je savršeno razumno, ali zašto je ona ostala bez reči? Njegov molećivi pogled ispunio ju je pokajanjem. Zašto se nije javljala na njegove pozive? Da li joj je trebalo vremena da razmisli o svemu ili je pribegla svom starom obrascu ponašanja po kojem bi se udaljavala kako bi izbegla da pati zato što je odbačena?

Neočekivano ju je privukao na svoje tople, snažne grudi. Kada se uverila da joj je lice skriveno, brana kao da je popustila, i tri dana i tri noći suza, strahova i zebnji provalilo je napolje.


PRETPLATITE SE
i čitajte odmah!

Već ste član?
Prijavite se ovdje»


Podijelite s prijateljima!

    Leave a Reply

    Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *