Za ceo svet mrtva

Poruku sam pronašla zalepljenu za vrata kada sam se vratila kući s posla. Radila sam popodnevnu smenu Kod Merloa, ali s obzirom na to da smo se nalazili već na koncu decembra, rano se smračivalo. To znači da mi je Bil, moj bivši dečko poznatiji kao Bil Kompton iliti Vampir Bil, kako ga većina stalnih posetilaca Merloove kafane zove, poruku zasigurno ostavio u proteklih sat vremena.
On vam, inače, ne ustaje dok ne padne mrak.
S Bilom se nisam videla više od nedelju dana, a nismo se baš razišli pod najlepšim okolnostima.
Pri prvom dodiru koverte s mojim imenom ispisanim na njoj, odmah sam se osetila jadno i bedno.
Čovek bi pomislio da nikada ranije nisam imala, a ni ostavila, dečka, mada imam već dvadeset i šest godina.
A to vam je zapravo i istina. Obični momci ne žele da izlaze s nekom čudakinjom poput mene. Narod o meni priča da sam
ćaknuta još otkad sam krenula u školu. A i to vam je zapravo istina.
No, to ne znači da me s vremena na vreme gosti kafane ne spopadaju. Muškarci ipak vole da se napiju. A ja ne izgledam loše. Pa se desi da zaborave na predrasude o mom statusu uvrnute devojke koja se večito smejucka.
Međutim, u životu mi je jedino Bil bio blizak u najintimnijem smislu. Rastanak s njim strahovito me je povredio.
Kovertu sam otvorila tek kada sam sela za stari, izgrebani kuhinjski sto. I dalje sam bila u kaputu, mada rukavice jesam skinula.
Najdraža Suki, hteo sam da svratim do tebe da porazgovaramo kada se koliko-toliko oporaviš od nesrećnih događaja koji su nas zadesili početkom meseca.
„Nesrećnih događaja“, nije nego. Modrice su mi konačno izbledele, ali me je koleno i dalje bolelo pri hladnom vremenu, a predosećala sam da će tako biti zauvek. Sve povrede koje sam pretrpela zadesile su me tokom spasavanja mog nevernog dečka, kojeg je zatočila skupina vampira u kojoj se nalazila i njegova bivša ljubav, Lorena. Još uvek nisam doznala čime ga je Lorena toliko opčinila, pa da na njen poziv odjuri u Misisipi.
Verovatno ti se po glavi vrzmaju mnogobrojna pitanja o svemu što se dogodilo. Još kako mi se vrzmaju!
Ako hoćeš da popričamo oči u oči, dođi do vrata i pusti me unutra.
Ijuuu! Tako nešto, vala, nisam očekivala. Razmislila sam o tome nekoliko trenutaka. Iako više nisam verovala Bilu, shvatila sam da me ipak ne bi fizički povredio, pa sam otišla do ulaznih vrata.
Otvorivši ih, viknula sam: „Ajde dobro, možeš da uđeš.“
Izronio je iz šume koja je okruživala poljanu na kojoj mi se kuća nalazila. Pri samom pogledu na njega sve me je zabolelo. Bil je bio plećat i vitak jer je čitav život proveo obrađujući zemlju pokraj moje. Postao je takođe i čvrst i snažan u godinama provedenim u građanskom ratu pre nego što je umro 1870. Nos mu je bio ravan kao da je upravo sišao s neke grčke vaze. Kosa mu je bila tamnosmeđa, začešljana unazad, a oči mu behu crne. Izgledao je isto kao i kada smo bili zajedno, a tako će zauvek i izgledati.
Malo je oklevao pred pragom, ali sam mu dala dopuštenje da uđe, pa se pomerih u stranu kako bi mogao da prođe pored mene u dnevnu sobu prepunu starog, udobnog nameštaja koja beše čista kao apoteka.
„Hvala ti“, reče mi onim svojim hladnim, glatkim glasom koji je u meni i dalje izazivao trzaj nepatvorene požude. Mnogo je toga pošlo naopako između nas dvoje, ali nevolje svakako nisu počele u krevetu. „Hteo sam da popričam s tobom pre nego što krenem.“
„Gde ideš?“, potrudih se da zvučim smireno poput njega.
„U Peru. Po kraljičinoj naredbi.“
„I dalje radiš na onoj tvojoj... bazi podataka?“, ja o računarima skoro ništa nisam znala, ali je Bil marljivo učio i radio kako bi se osposobio za rad na njima.
„Da. Moram da obavim još neka istraživanja. Jedan veoma stari vampir iz Lime mnogo toga zna o pripadnicima naše vrste na južnom kontinentu, pa sam zakazao sastanak s njim. Usput ću i da obiđem te krajeve, kad sam već tamo.“
Nekako sam potisnula poriv da Bilu ponudim flašu sintetičke krvi, što bi s moje strane bilo kulturno. „Sedi“, rekoh mu, odsečno klimnuvši ka kauču. Ja sam sela na ivicu stare fotelje koja se nalazila pokraj kauča. Potom je usledio muk, muk zbog kog sam postala još svesnija svoje tuge.
„Kako je Baba?“, upitah na posletku.
„Trenutno je u Nju Orleansu“, reče mi Bil. „Kraljica ponekada voli da ga ugosti kod sebe, a s obzirom na to da ga je tu kod nas bilo možda i previše u poslednjih mesec dana, učinilo nam se kao dobra zamisao da ga pošaljemo negde drugde. Ali brzo će se vratiti.“
Babu biste prepoznali čim biste ga ugledali: njegovo lice svi dobro poznaju. Ali njegovo povampirenje nije obavljeno baš najuspešnije. Verovatno bi bilo bolje da je dežurni u mrtvačnici, koji je igrom slučaja bio vampir, naprosto zanemario sićušnu iskru života u njemu. Ali s obzirom na to da je bio njegov veliki obožavalac, nije mogao da odoli iskušenju, pa je sada čitava zajednica južnjačkih vampira razmenjivala Babu, trudeći se da ga sakrije od javnosti.

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *