Za ljubav je dovoljan klik

Otkopčavam jaknu i krećem, uz uobičajeno brujanje noćnog saobraćaja, koje mi prija posle žamora i zveketa sudova u restoranu. Zamišljam prijatelje kako piju kafu, puštaju da ih taksisti čekaju s upaljenim motorima; uskoro će otključati vrata svojih kuća i po mraku napipati prekidač za svetio; opraće zube i na brzinu se skinuti; uskočiće u krevet i priviti se jedno uz drugo. Nedostaje mi taj deo. I seks, to mi baš nedostaje. Bože, zaista mi nedostaje seks.

Ne uviđam odmah da sam se izgubila. To saznanje me postepeno obuzima, poput gripa, i postaje izvesno tek kada pogledam oko sebe i ne ugledam ništa poznato. Kada sam izašla iz restorana, pošla sam levo i skrenula prema crkvi, ali izgleda da je trebalo da krenem desno i da nigde ne skrećem. Čarli bi znao kuda treba. Izvadio bi telefon i pokazao bi mi mapu, grleći me s leđa: - Razmisli, Rozi - rekao bi - mi smo ovde, a reba da stignemo tamo.

Zašto bismo skrenuli levo? - Onda bi se smejao i poljubio bi me u vrat, rekao bi mi da sam lujka, pre nego što bi nas izveo na pravi put. Ja bih ga uhvatila za ruku i pošla bih za njim, jer mu verujem. Išla sam za njim čak i tih poslednjih nekoliko meseci, sve dok nije otišao.

Ne telefonu ne mogu da pristupim internetu. Bilo bi dobro da se vratim, ali samo kad bih mogla da se setim odakle sam došla. Igam se telefonom u ruci. Kasno je. Ako je pozovem, biće ljuta. Ipak, kao moja najbolja prijateljica još od prvih dana studija, mcra da mi oprosti, a o ovakvim okolnostima je trebalo da razmišlja pre nego što se prijavila za tu ulogu. Pronađem njeno ime i pritisnem “pozovi”. Javlja se posle trećeg zvona. - Da?

- Izgubila sam se.


PRETPLATITE SE
i čitajte odmah!

Već ste član?
Prijavite se ovdje»


Podijelite s prijateljima!

    Leave a Reply

    Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *