Zarobljeno srce

Edvard je držao pismo i u neverici ga čitao, treći put za redom. Ni samom mu nije bilo jasno kako je mogao da zadrži hladnokrvnost. Pitao se kako ga je Džejms našao. Za ovu kuću u Parizu njegova porodica nije znala. Taj
matori pokvarenjak je jednostavno bio pas tragač. I pismo je tako ličilo na njega. Bilo je to tek kratko obaveštenje da se hitno vrati u Englesku jer mu je nenadano pripala titula vojvode. Tek iza toga stoji da je njegov stariji brat
vojvoda Artur Sebastijan iznenada preminuo.
- Loše vesti? – upitao je Žan Pjer, njegov sekretar.
- Kada je stiglo ovo pismo? – Edvardovo lice je bilo bezlično.
- Ne bih znao tačno. Moţda pre oko tri meseca. Da li je nešto važno? –ponovo se osmelio Žan Pjer.
- Artur je umro. Nasledio sam titulu vojvode. Dovraga, samo mi je to falilo u životu.
- Kako umro? Pisao vam je malo pre nego što ste otputovali u Egipat.Koliko se sećam niste pominjali da je oboleo.
- Ne znam. Čini se da je tada bilo sve u redu. Nije pominjao nikakvu bolest.
Ovaj prokletnik Džejms nije napisao ništa detaljno. Kao da ne treba da me interesuje. On misli da me porodica nikada nije zanimala. Njegovo ponašanje tako liči na ponašanje mog pokojnog oca. Znaš da je matori uvek mislio da sam bogatstvo stekao njemu u inat. Da mu dokažem da mogu da živim bez rente koju mi je odredio kao mladjem sinu. Bio je budala.


PRETPLATITE SE
i čitajte odmah!

Već ste član?
Prijavite se ovdje»

zarobljeno_srce

Podijelite s prijateljima!

    Leave a Reply

    Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *